Изјава потпредседника Владе и министра одбране др Небојше Стефановића:
СрбијаРеално/БЕОГРАД/11.02.22. – „Колико год се Здравко Понош синоћ безуспешно трудио да скрене тему са уништавања, одумирања и девастирања војске, као и oдлива кадра у време када је био заменик начелника и начелник Генералштаба, у томе није успео. Није одговорио ни на једно питање које јавност поставља, нити је демантовао било шта од озбиљних података које је јавност имала прилике да чује о томе како је војска изгледала у време када је он њом управљао.
Чули смо од њега да је он најбољи и најпаметнији, да се све договорио са Ђиласом и да су изабрали већ и саветнике. Спомиње и некакве бургере, ваљда се сећа са носталгијом времена када их је јео са Патриком Хоом и Вуком Јеремићем, али не одговара о суштини свог штеточинског деловања због ког је Војска остала у јако тешкој ситуацији.
Сраман је начин на који Здравко Понош данас говори о људима, једнако сраман као начин на који се према њима опходио док је био начелник Генералштаба, што људи у војсци и те како памте и, штавише, врло често говоре о томе. То су времена у којима су донете одлуке којима је више од 33.000 војника, подофицира и официра, дакле људи који су имали и имају своје породице, остављено на улици, отерано из војске и њих није бринуло ни најмање где ће ти људи да живе, нити од чега ће да живе са својим породицама.
Укинуте су јединице, људима који су се борили за ову земљу речено је – ви нам више не требате. То им је рекао Здравко Понош и сви они који су са њим саучествовали у таквим операцијама. И потпуно је јасно свима у војсци и то сви знају да је он био тај, што је на крају крајева и признао, који је донео одлуку о расформирању наших херојских 63. падобранске бригаде и 72. бригаде, које је свео на нивое батаљона. И не само њих, него и многе друге тенковске батаљоне, артиљеријске јединице сводили су на ниже нивое и тако створили лажни вишак наоружања, а то наоружање затим, укључујући и тенкове Т-72, артиљерију, муницију и друго ставили на продају или су их секли, што су грађани могли да виде и у Србији, као и у Црној Гори. И све то управо одлукама Здравка Поноша и осталих који су у томе учествовали.
Штo се тиче војних пензионера, нашим херојима који су свој живот и каријеру посветили Србији и њеној одбрани, Понош је у своје време поручивао да више нису део система одбране, да може да чује њихово мишљење, али да се варају ако очекују да их послуша. Такву врсту увреда су слушали пензионери, људи који су градили нашу земљу и нашу војску, од човека који сада хоће да дође на најзначајнију функцију у нашој земљи.
Исто тако, док су се његове колеге бориле у његовој родној Крајини за српски народ, Понош је решавао стамбено питање у Београду. Те 1993. године добио је први стан од 53 квадрата на Новом Београду, а касније је то наравно био Врачар, где би другде до у најскупљем делу Београда. Да би му купила стан на Врачару од 91 квадрата, Војска је морала да прода војно земљиште на Палилули, он је заузврат вратио претходни стан, који је откупио за багателу у време хиперинфлације 1993. Затим Понош тај исти стан на Врачару 2010. године откупљује за петнаестак хиљада евра, милион и триста хиљада динара и то на 480 рата. На 480 рата чија је једна месечна рата 3.600 динара.
О своја четири ванредна унапређења, о којима Понош веома ретко говори, не треба ни превише причати, јер сваки војник зна шта то говори. И то четири ванредна унапређења за човека чија је највећа командна дужност била командир вода.
Подсетићу и на срамне речи које је Понош упутио женама наше земље. Тешко је објашњиво шта је желео да поручи када је изговорио да би многи страни генерали, који би овуда требало да се шеткају и више него што се шеткају, како он то каже, требало да виде и жене ове земље. Шта то значи, шта Понош, у том тренутку начелник Генералштаба, жели да каже о нашим женама, мајкама, сестрама, ћеркама? Реч је о скандалозној изјави и о томе наравно Понош неће рећи ниједну једину реч.
Сву ту девастацију коју су Понош и остали оставили иза себе људи у војсци су јако тешко поднели. Данас не могу да се сете нити једне лепе ствари, која се догодила у то време, али се зато сећају многих лоших ствари и зато о Поношу мисле лоше. То можете да питате бројне официре и оне активне и пензионисане.
И може пензионисани официр и политичар Понош да буде Ђиласов кандидат колико год хоће, штета коју су начинили војсци је огромна. Иза Поноша и Ђиласа није остала јака Србија, није остала економски снажна Србија која је могла да подржи своју војску, већ супротно драстично економски слабија Србија. Остала је Србија која је била у таквом стању да је била на ивици банкрота. Захваљујући и Поношу и таквима наша војска била је у тако лошем стању да су се чак хрватски новинари шалили и запиткивали Поноша у интервјуима да ли ми то укидамо српско ваздухопловство с обзиром да више немамо ни авиона, да пилоти не лете, а да немамо ни горива.
Данас je захваљујући председнику Вучићу наша војска неупоредиво јача, има и нове хеликоптере Ми-35, Ми-17, Х-145 М, беспилотне летелице, противавионске системе попут Панцира, модернизоване тенкове, вишецевне бацаче ракета, нова возила попут Лазара и Милоша… Данас у нашу војску улажемо и повећањем плата људима, и показујемо поштовање за све оно што су урадили за нашу земљу. Наша војска ће и даље јачати да би штитила своју земљу, како бисмо могли заједно да наставимо да градимо снажну Србију у миру и сигурности.”