Грлили се 24 сата непрестано у центру Београда

СрбијаРеално/БЕОГРАД/6. 12 – Игор из Пуле и Наташа из Београда су два потпуна странца која су се јуче поподне срела у Kнез Михаиловој улици и до данас нису престали да се грле, али буквално!

Ово је прича о двоје људи који су се без престанка грлили, како кажу, тачно 23 сата и 59 минута. У питању је један необичан перформанс који је почео јуче нешто после 14 сати, а ово двоје људи остали су загрљени и целу ноћ, све до данас у исто време.

Ови пре свега, истрајни уметници привукли су мобилне телефоне и камере многих суграђана, а већина њих и не зна да се ради о перформансу “Студија једног загрљаја” пулског уметника Игора Зензеровића.

У Kнез Михаиловој улици грлили се управо уметник лично и перформерка Наташа Милојевић, а све је део 90. Јесење изложбе УЛУС-а са темом “Изванредно стање”.

На питање како су се њих двоје уопште и нашли, Наташа нам је одговорила да је за све “крива” Станица – Сервис за савремени плес.

“Они су контактирали нас 5 девојака да виде која би желела да учествује, а пристала само ја и још једна девојка. С обзиром на то да је она морала да отпутује, остала сам ја”, каже Наташа.

Она додаје да јој је било јако интересантно да ради перформанс који има неку позитивну причу, те да је зато и пристала на учешће.

“Лајт мотив свега овога је нека нада, нада да нешто што није мрачно и тешко, може да истраје. Гледам свој рад у последњих 10 година и све што излази је ужасно црно, тако да ми је требало нешто што има светлу тачку, што даје наду да ће нешто можда да се промени”, истакла је она.

Ово двоје загрљених уметника сложили су се да су већ негде и успели да докажу оно што им је и био циљ овим перформансом, а Наташа се у једном тренутку запитала какав су утисак оставили на грађане.

“Оно што сам приметила јесте да је већина заправо схватила да се ради о перформансу. Ја бих им поручила да је циљ перформанса баш оно што они сами закључе, а мој лични циљ је да истрајемо и докажемо да загрљај може да траје и буде циљ сам по себи, због тога што смо се ужасо удаљили и што смо негде постали асоцијални и јако себични. Леп је тај моменат где се ти некоме заиста и искрено посветиш, да ли је у питању загрљај, прича, додир и да се не размишља о томе како време пролази и журимо да урадимо нешто за себе, већ да само урадимо нешто за другог”, закључује перформерка.

Нисмо могли да се не запитамо како су успели да издрже читаву ноћ, како се осећају и како обављају своје основне потребе, а они су нам признали да су ноћ провели загрљени унутар УЛУС Галерије због хладноће, иако су прво почели испред, и да једино сан нико није могао да им надокнади.

“Нема свакодневних потреба, ово није свакодневна акција тако да одлажемо све што можемо. Хране нас пријатељи, доносе нам и чоколаде, а сан ћемо надокнадити следећих 12 сати од завршетка перформанса”, шаљиво је рекао Игор Зензеровић.

При самом крају овог дугог загрљаја, Наташа и Игор сложили су се да је прво што ће посетити када престану да се грле, тоалет. Храна и вода били су им, разумљиво, на другом месту.

Наташа је на питање како се осећа после 24часовног грљења кратко објаснила колико је испуњена, пре свега енергијом Београђана којима се, како сама каже, трудила да покаже да можемо дуго да се некоме посветимо и колико је сам моменат дељења заправо важан.

“Почели смо као уметници, а завршавамо као људи”, закључила је она, док је Игор истакао да је свој перформанс и раније изводио у Загребу, Ријеци и Амстердаму.

Он је додао и да је овај у Београду поднео лакше него остале, а разлог су управо Београд и његови становници.

“Људи су плакали, доносили нам чоколадице, разговарали са нама о уметности и животу. Поднео сам га много лакше него остале због Наташе и Београда. Захваљујем се свима на лепим и топлим речима”, рекао је Зензеровић и додао да је овиме желео да за све нас понови онај тренутак када на улици угледамо загрљени пар и то нас све подстакне на размишљање и маштање.

Битно је, кажу уметници, да људи схвате да емоционалност има вредност по себи и да, иако то можда није очигледно и јасно на почетку, можда и темељ нашег бивствовања и закључују да је вредело јер су испунили свој циљ и свима послали поруку, ону коју су посетиоци и пролазници сами из перформанса прочитали.

На питање новинара да ли су се родиле неке емоције између њих двоје, Игор и Наташа су само загонетно осмехнули.