Европа добија највећу нуклеарку, српска би коштала око пет милијарди евра

СрбијаРеално/БЕОГРАД/23.12 – У време када енергетска криза тресе и најразвијеније економије света, стижу две вести, једна је да Европа добија највећу нуклеарку која ће врло брзо почети да производи струју, а друга да је домаћа, стручна јавност врло опредељена за чињеницу да и Србији треба “нуклеарка” што би нашем енергетском систему, додатно обезбедило количине струје, и за потрошњу и за извоз.

Дозволу за рад петог нуклеарног реактора ових дана добила је Финска. Биће то највећи реактор у Европи. Звао би се “Олкилуото 3” и почео са производњом струје у јуну 2022. године. Са капацитетом од 1.600 мегавата Финској би обезбедио чак 15 одсто укупне потрошње струје.

Овај реактор је требало да буде завршен још 2009. уз укупне трошкове од 3,2 милијарде евра. Тринаест година касније коначни трошкови изградње се процењују на 8,5 милијарди евра.

Србија је данас, једна од ретких земаља у окружењу која у редовним околностима не мора да увози струју. Напротив, капацитети које имамо су довољни да производе и вишкове за извоз, али би нам нуклеарка могла обезбедити и додатну стабилност, и профит. Многи истовремено тврде да Србија нема те паре – јер нуклеарка наводно вреди и више од 10 милијарди евра, али се с врха власти могло чути да би Србија могла да купи удео од пет до 10 одсто у некој нуклеарки у региону.

У нашем окружењу оне постоје у Румунији, Мађарској, Бугарској, Словенији.

“Нјихови противници наводе акциденте, пре свега у Чернобиљу, али то су неоправдани страхови. Наводе и да Србија нема кадар за тај подухват, али ја тврдим да имамо добре инжењере који са добром обуком у свету могу да постану врсни стручњаци”, каже за Блиц инжењер и стручњак за енергетску ефикасност Милош Здравковић за кога не постоји дилема око питања “Треба ли Србији нуклеарка?”.

Наш саговорник сматра да без њих у будућности Србија не може да рачуна на стабилан и ефикасан енергетски систем.

“Предуслов да се оне граде јесте да се укине мораторијум, а бенефити су неспорни. Добијање енергије из нуклеарки је значајно јефтиније и поузданије, а то је инвестиција која је већ средњорочно исплатива, не дугорочно”, додаје Здравковић.

Када говори о цени инвестиције наводи пример, али додаје и да је цена од 10 и 15 милијарди евра “пренадувана.”

“Уговор који је објављен између руске компаније и турске око градње нуклеарке са 4 реактора, снаге 1,25 гигавата је 19 милијарди евра. Ако би ми градили са једним, онда тај износ поделите са четири и добићете цену. На први поглед то јесте велика инвестиција, али морамо да кажемо да је киловат произведен из нуклеарке значајно јефтинији у односу на онај из термоелектрана”, рекао је Здравковић.

Јелица Путниковић уредница портала Енергија Балкана каже да алтернатива српским термоелектранама још није на видику јер још увек нема неког другог стабилног извор енергије.

“За нас је рано да 2050. године угасимо све термоелектране јер ће Индија и Кина угаљ сачувати до 2060. односно 2070. године, а иако имају много више новца и изграђене нуклеарне зелене капацитете. Ми сада имамо разне ставове о климатским променама где сви упиру прст у угаљ као загађивач, а нико не помиње друге загађиваче. А термоелектране ако се доведу до највиших стандарда онда могу да буду алтернатива”, закључила је Путниковић.

Србија годишње у просеку произведе 35.000 гигават-часова електричне енергије. Истовремено потрошимо између 34.200 и 34.300 гигават-часова. То практично говори да је имамо нешто и за извоз.

Посматрајући регион ситуација се доста разликује. Хрватска увози струју, а иако је сувласник у нуклеарки Кршко у Словенији. Црна Гора увози половину својих потреба за струјом, а Северна Македонија увози чак 70 одсто потреба.

У Грчкој је ситуација специфична, они имају вишак струје током зиме, а мањак током лета. Довољно струје немају ни Бугари који такође имају нуклеарку, али недовољног капацитета, и чињеницу да је то најстарија нуклеарка у Европи.

С друге стране, Република Српска такође има довољне капацитете, а стабилан систем има и Мађарска.