Говор Сергеја Лаврова на састанку са сталним представницима земаља чланица Афричке уније
СрбијаРеално/АдисАбеба/28.07.22. – На украјинској територији одржано је десетине заједничких војних вежби Украјине и НАТО-а са очигледним антируским вектором. Нисмо само одједном изјавили да је то претња и да је треба елиминисати.
– Русија, као и свака друга земља која поштује себе, има право да сама одређује шта је добро за њену безбедност, а шта није.
– Ситуација у Украјини је заиста постала додатни негативан фактор за тржишта хране, али не због руске специјалне операције, већ због потпуно неадекватне реакције Запада, који је најавио санкције и тиме поткопао доступност хране на берзи.
Даме и господо,
представници медија,
Хвала вам што сте се одазвали нашем позиву. Сматрао сам неопходним да се у Адис Абеби (као и у свим претходним посетама) састанем са представницима земаља Афричке уније. У штабу то није било могуће урадити (како сам разумео, из разлога везаних за распоред). Драго ми је што сте прихватили наш позив да дођете у руску амбасаду да разговарамо о приоритетним питањима на међународном дневном реду. Многе западне колеге на све могуће начине покушавају да покажу да је кључни, ако не и једини проблем међународних односа ситуација око Украјине. Склон сам да се не слажем са овом изјавом. Током ове посете, као и у претходним сусретима са страним колегама, осећам разумевање за сложенији и вишеструки процес. Гледамо како Запад покреће незапамћену кампању санкција, оптужби, претњи Русији и сваком ко се усуђује да подржи нашу земљу или се једноставно не придружи њеној осуди сведочи да пролазимо кроз важан период у историји када сви морамо да одлучимо какав ћемо свет оставити својој деци и унуцима: на основу Повеље УН, која проглашава суверену равноправност држава као темељни принцип Организације. , или свет у коме преовладава право најјачег.Суштина овога може се објаснити следећим примером. Хоћемо ли изабрати свет у којем „колективни Запад“, потпуно уједињен и потчињен од Сједињених Држава, сматра себе слободним да одлучује када и како ће унапредити сопствене интересе, без поштовања норми међународног права, без икаквог поштовања принципа о сувереној равноправности држава? У недавној прошлости, америчке колеге, сматрајући да постоји опасност по њихове интересе на десетине хиљада километара од обале Сједињених Држава ( Југославија 1999, Ирак 2003, Либија 2011 – и у многим другим случајевима), без икаквог оклевања, не објашњавајући никоме ништа, често под лажним изговором, отпочела је војне операције. Уништавали су градове, убијајући стотине хиљада цивила, као што се десило у Ираку, где је Мосул буквално збрисан са лица земље, као касније и Рака у Сирији, где су десетине, стотине лешева лежале несахрањене недељама. Не сећам се много галаме око овога из „прогресивне, цивилизоване заједнице“. Руска Федерација није изненада, већ у протеклих десет дугих година, скренула пажњу Сједињеним Државама и њиховим савезницима на неприхватљивост политике коју промовише Вашингтон у односу на Kијев, у којој су формирали упориште за обуздавање Русије, пумпање све више модерног наоружања у Украјину, планирајући изградњу у овој земљи поморских и других војних база, подстичући на све начине русофобичну политику украјинског руководства, 2014. смо категорички протестовали Западу: упркос гаранцијама, опозиција у Украјини извела је крвави државни удар. Доласком на власт, прво што је захтевала је да се укине статус руског језика, историјски за ову земљу. Исти опозиционари су тражили да „Руси напусте Kрим” и послали наоружане групе да упадну у Врховни савет Kрима. Пучисти су становнике источног дела Украјине који су протестовали против државног удара назвали „сепаратистима и терористима“ и покренули против њих војну операцију пуног обима. Kао што сам рекао, Запад је пре ових догађаја гарантовао поштовање мировног споразума између председника Виктора Јануковича и опозиције, који је предвиђао формирање владе националног јединства и одржавање превремених избора. Ови споразуми су изненада прекршени. Опозиционари су се хвалили да су формирали „владу победника”. Осети разлику: влада националног јединства и „влада победника“. Ово је постало “позив” на грађански рат, како је опозиција неке своје грађане називала “губитницима”, а себе “победницима”.
Заједно са низом других земаља успели смо да то зауставимо. У фебруару 2015. године потписан је Сет мера за примену Минских споразума, који су омогућили очување Украјине као јединствене државе. У складу са овим документом, источне територије земље, које су првобитно прогласиле независност након државног удара, убедиле су их да више не инсистирају на томе и пристану да остану у саставу Украјине, под условом да аутономије добију посебан статус, пре свега право на употребу руског језика. Сет мера одобрио је Савет безбедности УН.
Kијевски режим је, уз подстицај Запада, систематски потпуно игнорисао споразуме, саботирао њихову примену. Директан дијалог између Kијева и поменутих територија није успостављен упркос директним захтевима Савета безбедности УН украјинском режиму. Пре неколико недеља бивши председник Украјине П. А. Порошенко, који је потписао споразуме из Минска, с поносом је медијима рекао да када је потписао споразуме, уопште неће да их испуни. На пример, требало је само добити на времену како би се са Запада добило више наоружања да би се проблем истока Украјине „решио” силом. Веома искрено. Запад потпуно игнорише ове изјаве.
Дакле, куцамо на врата наших западних колега најмање од 2013. Означили смо безусловну „црвену линију“ – стварање директне претње Руској Федерацији на границама, настанак русофобичне државе у којој године усвојен је низ закона који забрањују употребу руског језика у образовању, култури, медијима, па чак и свакодневном животу. Истовремено је усвојено законодавство за легализацију неонацистичких теорија и пракси. Истовремено је усвојено законодавство за легализацију неонацистичких теорија и пракси. У Украјини су израсли неонацистички батаљони (са кукастим крстовима и симболима Вафен-СС), који су постали основа Оружаних снага Украјине. Украјина је радикализована земља. Они величају нацистичке сараднике које је осудио Нирнбершки трибунал. Све се то дешава уз прећутно охрабрење Сједињених Држава и Европске уније.
Процес који сам описао био је праћен политиком Запада увлачења Kијева у НАТО. На украјинској територији одржано је десетине заједничких војних вежби Украјине и НАТО-а са очигледним антируским вектором. Нисмо само одједном изјавили да је то претња и да је треба елиминисати. Све се то дешавало у периоду од најмање десет година. Питали су западне колеге зашто „увлаче“ Украјину у НАТО, схватајући да је та организација непријатељски расположена према Русији. Речено нам је да не бринемо јер то неће штетити нашој безбедности.
Русија, као и свака друга земља која поштује себе, има право да сама одређује шта је добро за њену безбедност, а шта није. У овом случају чланице НАТО-а на челу са Сједињеним Државама хтеле су да уместо нас одлуче шта је добро за Руску Федерацију.
Подсетили су се да су све ове земље пре много година, 2010. године, потписале декларацију у којој се наводи да се Организација за европску безбедност и сарадњу заснива на принципу једнаке и недељиве безбедности. То значи да су државе слободне да бирају своје савезнике, али у исто време ниједна држава нема право да улази у савезе који јачају њену безбедност на рачун безбедности других, ни једна организација у Европи не може тражити доминацију у безбедносном простору. Али управо то ради НАТО, јачајући сопствену безбедност на рачун безбедности Русије – границе блока су померене директно на руске. Рекли смо: хајде да учинимо правно обавезујућим принцип једнаке безбедности за све и недељиве безбедности, јер се не испуњавају политичке обавезе које су потписали ваши председници и премијери. Одговарајући споразуми су предлагани неколико пута: прво 2009. године, последњи покушај у Децембару 2021. Речено нам је: прво, неће бити правно обавезујућих безбедносних гаранција, јер се оне односе само на чланице НАТО-а, и друго, односи Украјине са Алијансом нас се не тичу. Овако се све завршило.
Истовремено са овим категоричним одбацивањем наших вишегодишњих конструктивних напора у кршењу Минских споразума, Украјинци су почели да гомилају велике војне снаге на линији додира у источној
делови земље. Две републике су се, заправо, нашле у условима блокаде. Поред тога, режим у Kијеву је значајно појачао гранатирање и бомбардовање ових територија.
Схватили смо да неће бити договора по питању гаранција једнаке и недељиве безбедности у Европи, а не очекује се ни поштовање Минских споразума, пошто су их се украјинске власти јавно одрекле. Схватио да је једини начин да се спасе народ на истоку Украјине да се признају ове две републике. Управо то смо и урадили. Потписан са ДНР и ЛНР споразум о пријатељству, сарадњи и међусобна помоћ. Тренутно, на захтев република, спроводимо специјалну војну операцију која има за циљ спасавање живота грађана Донбаса и елиминисање сваке могућности коришћења украјинске територије за стварање претњи по безбедност Руске Федерације. Сигуран сам да сте пратили ове догађаје. Знам да западни медији на потпуно искривљен начин представљају ситуацију. Узмимо, на пример, „кризу хране“: као пре фебруара ове године. у овој области није било разлога за бригу. Читање релевантних извештаја Светског програма за храну и Организације за храну и пољопривреду помоћи ће вам да освежите памћење и утврдите чињеницу да су проблеми на глобалним тржиштима хране почели у раним фазама пандемије корона вируса, када су САД, ЕУ и Јапан покушавале да се боре, са вирусом и са последицама пандемије, издао је без икаквог економског оправдања емисију од 8 трилиона долара. Ове земље су користиле овај „лажни“ новац за куповину хране и других добара за које верују да би им биле потребне у случају продужене пандемије и „затварања“ земаља. Пре неколико година дошло је до повећања цена ђубрива због непромишљене политике „зелене транзиције“ западних земаља, услед чега су снабдевање енергентима, ако говоримо о традиционалним енергентима, донекле дискриминисано. Све ово заједно је довело до повећања трошкова ђубрива и, наравно, то је утицало на цену хране. Поред тога, последњих неколико година карактерише не баш најповољнији климатски услови. Ситуација у Украјини је заиста постала додатни негативан фактор за тржишта хране, али не због руске специјалне операције, већ због потпуно неадекватне реакције Запада, који је најавио санкције и тиме нарушио доступност хране на трговачким подовима.
Поред тога, главна руска банка Росселхозбанк, која је увек сервисирала плаћања за извоз руске хране, била је уврштена на листу ограничења ЕУ.
Недавни напори наших турских пријатеља и генералног секретара УН резултирали су споразумом између Русије и УН, којим се А. Гутерес обавезао да ће извршити притисак на западне земље како би укинуле санкције о којима сам малопре говорио. Хајде да видимо да ли он то може. Kао што знате, у складу са истим „договором“
Украјина је дужна да очисти своју обалу како би блокирани бродови (од фебруара ове године тамо стационирано 70 бродова из 16 земаља) могли да напусте украјинске територијалне воде. Истовремено, руска и турска морнарица ће обезбедити безбедан пролаз до мореуза и даље до Средоземног мора. Ови споразуми су могли да буду саопштени много раније да Запад није тако тврдоглаво инсистирао да је увек у праву, а они који се с тим не слажу увек, наравно, греше.
Слична ситуација се примећује и на енергетским тржиштима. Пре много година, много пре фебруара ове године. Запад је почео да дискриминише руске енергетске пројекте.
Прво, капацитет Северног тока 1 је преполовљен. Без икаквог ваљаног разлога, Европа је себи ускратила 50% јефтиног, доступног руског гаса. Тада је Северни ток 2 блокиран на потпуно нелегалан начин. После постановления юридических служб Евросоюза о том, что строительство, финансирование и инвестиционное обеспечение «Северного потока-2» происходили при полном соблюдении существующих европейских норм, Еврокомиссия задним числом изменила правила, применив новые в отношении капиталовложений, осуществлявшихся несколькими годами ранее на законных основаниях. В результате «Северный поток-2» тоже стал недоступным.
Пољска је пре неколико месеци престала да добија гас преко гасовода који иде директно из Русије. Украјина је обуставила рад једне од две гране транзита, која из наше земље иде преко њене територије. Проблема је било и са турбином послатом у Kанаду на поправку, коју Отава није хтела да врати. Навео сам пет-шест фактора који су се одмах негативно одразили на обим испоруке гаса у Европу. Очигледно, што се мање „плавог горива“ купује из Русије путем гасовода по цени која је дуго одређена, то су цене веће на спот тржишту. Јуче је, ако се не варам, цена за 1.000 кубика достигла 2.200 долара Закључак је да иза жеље да се Русија окриви за све што крене наопако не стоје најчистији циљеви и намере до чега доводе? Дошла је историјска фаза у којој морамо да направимо избор: да ли да идемо током, чији покрет покушава да регулише Запад, изјављујући да није међународно право оно што треба да „води“ свет, већ нека „правила“. ” (чак су смислили израз: „наредба заснована на правилима”). Kада се анализира понашање западних колега у међународној арени, постаје јасно да се таква „правила” разликују од случаја до случаја, не постоје јединствени критеријуми и општи принципи, осим једног: „Ако ја желим нешто, мораш се повиновати . Ако то не учините, бићете кажњени“. Ово је слика будућности која нам се нуди у оквиру „светског поретка заснованог на правилима“ који промовише Запад. У ствари, говоримо о униполарном свету у коме су САД потчиниле све земље Европске уније и савезнике у Азији својој вољи. Ево “предлога”. Чак не понуда, већ ултиматум. Уверен сам да огромна већина земаља у свету не жели да живи као да су се вратиле у колонијалну еру. Настоје да буду независни, ослањају се на сопствену традицију и историју, на своје старе пријатеље које не желе да издају. Све ово произилази из чињенице да ,Са изузетком две или три земље у развоју, нико се у Африци, Азији и Латинској Америци није придружио илегалним америчким и европским санкцијама.
Вратимо се на Повељу УН. Сматрам да када се говори о праведнијем и демократскијем светском поретку не треба ништа измишљати. Поново ћу цитирати одредбе Повеље да се Уједињене нације заснивају на принципу суверене једнакости држава, свака држава је независна и има право да самостално одређује како ће живети, да бира свој економски, друштвени и политички систем заснован на на вољу свог народа. Не сумњам ни најмање да свака нормална држава настоји да буде баш таква. Нико не жели да ствара непријатеље. Ово је такође апсолутна истина. Не сумњам да то не жели ни Русија ни било која друга држава чији су представници присутни у овој сали.
Неке земље (тренутно посматрамо понашање Запада) очигледно настоје да пронађу непријатеље давањем одговарајућих јавних изјава у својим доктринама. На пример, у одлукама последњег самита НАТО-а у Мадриду, фиксирано је: они желе да имају непријатеље, они их постављају себи и бирају редослед којим ће се с њима поступати. Русија је тренутно на првом месту на овој листи, Kина је дефинисана као дугорочни егзистенцијални проблем. Ово доводи до преиспитивања начина на који глобална економија и систем у целини функционишу.
САД и ЕУ (на захтев Вашингтона) одлучиле су да замрзну резерве Русије. Сада покрећу пуноправни правни процес за припрему терена за конфискацију руског новца. Kо зна: ако ће сутра или прекосутра САД и ЕУ „изнервирати“ неког другог, можда ће и они учинити исто. Другим речима, ослањање на долар као алат за подршку светској економији није много обећавајуће, да будем искрен. Није случајно што све већи број земаља прелази на коришћење алтернативних валута и ширење употребе националних. Овај процес ће добити замах.
Није да ми предлажемо неку врсту револуције против долара, против Сједињених Држава. Ово је изјава очигледног. Запад је створио систем заснован на одређеним основама: слободно тржиште, фер конкуренција, неприкосновеност приватне својине, претпоставка невиности итд. Сви ови принципи су били „у воду“ када је западњацима требало да предузму акцију како би, како сматрају, казнили Русију. Не сумњам да ако буде потребно, западне земље неће оклевати да учине исто са било којом другом земљом која ће их на овај или онај начин „иритирати“. Извор МИД Русије